“Moj“ Dušan

Ovo je priča o jednom mom bivšem učeniku i njegovoj poruci, koja me je usrećila na Međunarodni dan sreće 😀

Jako sam ponosna na njega i zato ova priča zauzima počasno, prvo mesto među mojim pedagoškim situacijama koje će uslediti.

Naiđu u životu trenuci kad, hteli ili ne, dobijete potvrdu da li je ono što ste nekad uradili bilo dobro i ispravno ili ne.

Pre pet godina predavala sam maturantima u jednom odeljenju u kome je bilo dosta sjajnih učenika od kojih su neki postizali uspeh i na Republičkom takmičenju. U tom odeljenju bio je i Dušan. Nije bio štreber, uspeh mu nije bio na nekom zavidnom nivou, protiv njega se vodio postupak jer je uvredio jednu profesorku. Još u trećem razredu sam primetila da ima izuzetne sposobnosti, na primeni računara u modelovanju 3D objekata. Savršeno je “kapirao“ prostor i odlično se snalazio u njemu. Za takve učenike kažemo “klikeraš“.

Na početku četvrtog razreda, kad god sam imala vežbe u tom odeljenju. on je uvek sedeo u prvoj klupi ispred mene, uvek je imao sve sto je potrebno i uvek prvi završavao sve što bih zadala. Ovo ne bi bilo čudno da nije imao puno izostanaka, na mnoge druge časove nije išao. Primetila sam da je aktivan uvek kad radimo nešto konkretno iz prakse.  Na betonu se posebno isticao, davala sam im praktične primere i on je uvek nepogrešivo znao da osmisli noseću konstrukciju i svede opterećenje na njoj. Njegova ramišljanja i zaključivanje je bilo na nivou jednog inženjera sa iskustvom i to me je uvek impresioniralo. Kad sam ga na kraju prvog tromesečja pitala da li će da studira gradjevinu rekao mi je da neće na fakultet i da ima druge planove u životu. Tada je krenula moja borba da mu dokažem kako greši i kako treba da promeni planove. Svakog časa do kraja polugodišta sam ga pitala da li se predomislio i uvek dobijala odgovor da nije. Ja sam ipak nastavljala i dalje da ga hvalim kad god bi rešio neki komplikovani primer. A onda, kad smo se vratili sa zimskog raspusta, saopštio mi je da je rešio ipak da upiše građevinu i da je krenuo na fakultet u Beogradu da se sprema za prijemni. Sve je posle išlo svojim tokom. Krajem školske godine sam ga spremala za Republičko takmičenje iz Organizacije građenja i pored kratkih priprema bio je treći.

Da navedem samo jedan detalj. Za vreme oglednog časa iz betona, na kome sam svakome dala različite zadatke, Dušan je sedeo pored najboljeg učenika u odeljenju. Primetila sam da je taj učemik ispozicionirao osnovu na jedan vrlo nelogičan način. Pokušala sam diskretno da mu stavim do znanja da to nije najbolje rešenje pitanjem može li to malo drugačije. Dušan, koji je dotad rešavao svoj zadatak, je samo preko ramena pogledao taj zadatak i kao iz topa rekao: a zašto ovo ne osloniš ovako, pa ovako i bukvalno mu rekao sve ono što sam ja htela da mu kažem, tj. kako bi trebalo.

Došlo je i matursko veče. Razmišljala sam da li uopšte da idem jer nisam bila razredni starešina maturantima i na kraju ipak odem. Samo što sam stigla prilazi mi Dušanov razredni starešina i kaže kako su tu Dušanovi roditelji i da hoće da me upoznaju. Pojavio se Dušan sa ružom za mene i roditelji koji su rekli kako su mi neizmerno zahvalni što sam njihovog sina usmerila u pravcu koji su i oni želeli. Ne treba da opisujem kako sam se osećala u tom trenutku

Otkad je na fakultetu ponekad razmenimo poruke, stalno ga hrabrim i poručujem kako verujem u njega i očekujem, ne da bude prosečan student i završi fakultet, već da bude izuzetan, vanserijski jer, dar koji on ima i tu inženjersku “žicu“ nemaju mnogi koji završe fakultet. Takođe sam čula i od njegovih drugova sa fakulteta da mu odlično ide, da pomaže kolegama itd. Neki iz njegovog odeljenja, koji su takodje upisali građevinu, a u srednjoj školi su bili bolji djaci od njega u nekim trenucima su bili uspešniji od njega. Ali ja sam znala da je to relativna stvar. Teorija je jedno a primeniti to u praksi, e to je već druga priča.

Danas sam dobila poruku od tog ‘mog’ Dušana u kojoj, izmedju ostalog, piše:

“Ja i jos troje mojih kolega sa faxa smo odabrani da predstavljamo naš fakultet i državu na medjunarodnom takmičenju u Turskoj. U pitanju je projekat i izrada makete čeličnog mosta u razmeri 1:10.  Poslali smo im projekat i primljeni smo. Od 34 kandidata, nas 16 je primljeno. Sad trenutno pravimo tu maketu, a 8. aprila idemo u Tursku i testiramo taj most.

Ja na ovo gledam kao na svoj prvi veći uspeh pa želim da ga podelim sa vama.

Hteo sam takođe da vas pozovem ako ste raspoloženi i slobodni 26 marta, da dođete kod mene na naš fakultet, jedan inženjer iz Turske drži predavanje. On je mostograditelj, projektovao je četvrti najduži most na svetu koji se sada pravi pored Istanbula. Bilo bi fino da to poslušate ako vas zanima, a naravno i da pogledate našu maketu koja se pravi na fakultetu u laboratoriji i pre svega da se i mi vidimo“.

Posle ovoga ostaje samo zadovoljstvo i potvrda da sam ga dobro procenila, da sam ga podržala na pravi način i srećna sam zbog toga.

Na kraju se pitam, šta bi se desilo da  ja nisam promenila tok njegovog života u drugom pravcu (za koji se nadam da je onaj pravi)?

Već ga vidim kao izuzenog, talentovanog inženjera iza koga će jednog dana stajati veliki i značajni objekti :).

Vreme će pokazati da li sam u pravu.

MOJ KOMENTAR

Prošlog meseca smo mi, nastavnici koji predaju beton, imali seminar i okrugli sto o nastavi betona u srednjoj školi. Svoje utiske sam iznela na mom blogu iz betona

https://jasminarmus.wordpress.com/2016/02/10/utisci-sa-okruglog-stola-o-nastavi-iz-predmeta-beton-i-molba-za-misljenje/

I sad se pitam,

– da li bi ja otkrila talenat mog učenika i usmerila ga u pravom pravcu da sam se pridržavala onoga što je rečeno na ovom okruglom stolu o betonu kako treba držati nastavu iz betona, kako je za njih to teško itd..

Kako bi ja to otkrila da nisam učenicima davala primere iz prakse, čak i one komplikovanije? Zašto zaglupljujemo decu time što od njih tražimo samo da pamte činjenice a nikako neke principe koje treba primeniti u različitim situacijama.

“Moj“ Dušan je umeo baš to- da određene principe primeni na najrazličitijim primerima 🙂 Ponosna sam što je te principe naučio od mene a ja sam mu odgovarajućim primerima omogućila da nauči da ih primenjuje.

Da li ja sad treba da se pridržavam onoga što je rečeno na tom okruglom stolu i ne pružim mojim učenicima priliku da vide da li su talentovani za nešto ili ne?

Ja znam šta ću raditi, ali to neka ostane moja mala tajna 🙂

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s